OGLEDALO

Tiziano Vecellio                                                                                        Peter Paul Rubens
Od kada postoji čovek, postoje i ogledala. Prvo prirodno ogledalo je ustvari bila mirna površina vode. Ona deli svet, s jedne strane je skup opipljivih predmeta koji čine naše svakodnevnice, a sa druge strane je svet slika, izokrenut svet (kako kažu “kao u ogledalu”). Magično je bilo videti svoj odraz u vodi, ljudi su mislili da ih on čuva od zlih i mračnih sila. Tako da je ogledalo za čoveka kako prvobitnog, tako i ovog savremenog bilo i biće uvek obojeno misterijom i magijom.
Ogledalima su pripisivana razna neobična svojstva, magijska. Korišćena su u raznim kultnim obredima gotovo svih naroda. To je iskonska potreba čoveka da razume svet oko sebe. Kako je moguće da vidi sebe u odrazu?
Snežana i sedam patuljaka

Snežana i sedam patuljaka
U srednjem veku ogledalo se vezivalo za onostrano. To je večita tažnja čoveka da sazna najnedokučivije i ono što ga najviše plaši. A toje šta se nalazi sa one strane. Čovek je verovao da lik u ogledalu nije ništa do njegova duša. Da se u momentu ogledanja, duša odvaja od tela i da je tada najnezaštićeniji. Podložan raznim magijskim uticajima. Ono predstavlja i simboličan prolaz, a neki ga zovu i kapija, u neki nesvakidašnji svet ili preokrenutu realnost. Postoji realnost u kojoj se nalazimo, i to je realnost koja je u granici prostornoj i vremenskoj. A sa one strane ogledala nalazi se bezprostorna i bezvremenska realnost. Realnost koja nema strukturu. I zbog toga čovek teži da uspostavi kontakt sa tom drugom bezvremenskom realnošću. Kao Mebijusova kriva ili kako je zovu Mobius curve . Zatvorena kriva linija. Dve površine koje se u jednoj liniji spajaju. (Fizika – Metafizika, Hemija – Alhemija) Sve ima svoju drugu stranu. Ali ta druga strana nije tamo negede, ona je u nama. To je stanje naše svesti (odnosno podsvesti), koja je manje više ogledalo naše duše.
Prva ogledala nisu pravljena od stakla. Ljudi su da bi došli do površine na kojoj mogu da se ogledaju, glačali velike komade kamena ili metala. U aničkoj grčkoj civilizaciji ogledala su pravljena o bronze i bakra. Ogledalo kakvo znamo sada u široku upotrebu ušlo je u 15 veku. A najpoznatiji su bili umetnici u izradi stakla sa ostrva Murano kraj Venecije u Italiji. Usavršavanjem tehnike izrade, ogledala su postajala sve popularnija, a odraz u njima sve čistiji. U XIX veku uvodi se oblaganje staklene površine srebrom, što utiče na bolje reflektovanje svetlosti, a samim tim i na besprekornu sliku u ogledalu.
Danas ogledalo imamo u svakoj kući. Uglavnom služi za ogledanje, ulepšavanje. Međutim i danas još uvek imamo u nekim nerazvijenim krajevima (bez obzira na takozvanu evoluciju i silne civilizacijske pomake ponekada izgleda da se nismo makli od početka), magijske radnje sa ogledalima. Takođe ni dan danas nije iskorenjeno verovanje da kada razbijete ogledalo čeka vas sedam godina nesreće.
Koliko je ogledalo fasciniralo čoveka kroz vekove vidimo i po brojnim književnim delima. Najpoznatiji je mit o Narcisu. Tu i su bajke Snežana i sedam patuljaka, Alisa u zemlji čuda. Ja bih tu uvrstila i Sliku Dorijana Greja. O brojnim slikarski delima ne treba ni govoriti. Snimljeni su mnogobrojni filmovi koji obrađujo ovu magičnu stranu ogledala.
Ukrasno dekorativno ogledalo
Dressing table sa prelepim ogledalima
Dekorativno ogledalo
Danas se ogledala koriste u razne svrhe. Od najjednostavnije da se ogledamo u njemu (u kupatilu, na toaletnom stočuću, u predosoblju, velika podna ogledala u spavaćim sobama - a sve sa jednim ciljem da uživamo u svom odrazu), do raznih naučnih ekspeimenata u raznim sferama istraživanja (fizika, astronomija, mehanika, medicina ...).

Slike koje sam koristila u kolažu i samostalno su skinute sa interneta
Video materijal je mojih ruku delo.

Hvala.