Poštovani, 19. decembar/prosinac je datum kada sam, krajem prošle godine počela da pišem blog. Pišem ga zato što mi pruža osećaj ljubavi, zadovoljstva i relaksacije. Moj blog je moja oaza u ovoj pustinji od ludila kakvim smo okruženi. Ponosna sam na sebe jer sam izdržala godinu dana i nadam se da ću se družiti dragi moji čitaoci sa vama još dugo. Ma nisam izdržala nego sam uživala. Za ovih godinu dana sam uspela da uspostavim kontakt samo sa dve tri-dame što takođe pišu blog/blogerke iz čitavog regiona, mislim na nekadašnju SFRJ. Ne pripadam blogerskoj zajednici i nikada neću, u životu ne volim pravila koja drugi propisuju. Živim po sopstvenim. Ne treba mi nešto sa čime bih se identifikovala. Izgradila sam se onako kako sam ja htela. Pretpostavljam da bi uspeo u nečemu, čovek mora da pripada nečem, nekoj zajednici, udruženju, što god. Neverovatno, ali mora da postoji interes. A individualizam, šta ćemo sa njim. Ako si samostalan, automatski si stigmatizovan. Ja nikada nisam u odnose sa ljudima ulazila iz interesa, kakvi god ti odnosi bili. A ako se već govori o interesu, onda je moj interes bio (prošlo vreme) prijateljski i nikakav više. Tako da ću nastaviti da pišem blog, ali svakako neću težiti da budem deo nečega gde ne pripadam i nisam poželjna. Ali ću svakako nastaviti da čitam vaše tekstove koji su sjajni i znaju biti vrlo inventivni.
A mojim divnim čitaocima obećavam još bolju sledeću godinu.
Svima koji danas slave Svetog Nikolu, srećna slava. Mojim roditeljima je godišnjica braka, 47-a. Želim im svu sreću ovoga sveta.
A svim divnim ljudima na svetu mogu samo da preporučim film u kome igra neprevaziđeni Piter Selers, ŽURKA (The party) iz 1968 godine, reditelja Blejka Edvardsa. Pošto je rođendan, zna se, uz njega ide i žurka. Pa uživajte.
Ljubim vas.
Ana
Коментари
Постави коментар