KNJIGE VI

E, sada pošto smo izašli iz ranohrišćanske epohe gospodina Ivanjija i njegovog čarobnog Konstantina. Predložila bih vam putovanje u Vizantiju.

U izdanju DERETA izdavačke kuće, pre izvesnog vremena sam imala prilike da pročitam knjigu VIZANTIJSKI SULTAN, Turskog pisca Seldžuka Altuna (Selçuk Altun). Altun je radio kao bankar, kada je odlučio da se posveti pisanju. Sada je jedan od njinteresantnijih Turskih pisaca.

O knjizi: U odbrani Carigrada od otomanskih osvajača, 1453. poginuo je car Konstantin XI – po majci, Jeleni Dragaš, čukununuk Stefana Dečanskog – a njegovo telo nikada nije pronađeno. Legenda kaže da je prebegao đenovljanskim brodom, izbegavši sigurnu smrt od turske ruke, i postao Besmrtni car. Pet vekova od njegovog nestanka, tri misteriozna čoveka povezuju se s mladim profesorom iz Istanbula. Kao članovi tajnog društva koje zaostavštinu Besmrtnog cara prenosi na potonje generacije, obznanjuju mu da je on taj koji nastavlja vladarsku lozu. Da bi preuzeo kontrolu nad ogromnim bogatstvom, moraće da ispuni poslednje želje svojih predaka: da prođe kroz teške i nadasve misteriozne obrede inicijacije, koji će snagu njegove volje staviti na ozbiljnu probu.
U stilu Umberta Eka, Altun nam otkriva najskrivenije misterije drevnog Konstantinopolja i savremenog Istanbula, preplićući istoriju i fikciju u nerazmrsivo pripovedačko klupko koje do uzbudljivog raspleta čitaoca ostavlja bez daha
Posle Engleske, Francuske i desatak drugih zemalja, s ponosom predstvaljamo Vizantijskog sultana i našoj publici, s predgovorom samog autora, posebno napisanim za srpsko izdanje. 

Na sajtu glassrbije.org možete pročitati sjajnu recenziju za ovu knjigu. Ona će vas sigurno potaknuti da je pročitate. Ovo je takođe i moja preporuka vama, nećete se razočarati.

A iz Vizantije se nekoliko stoleća teleportujemo u savremenu Tursku, tačnije u Istanbul, Konstantinopolj ili Carigrad, predivni dragulj smešten na samom Bosforu. Sam Konstantin ga je načinio prestonicom istočnog rimskog carstva, kasnije nazvane Vizantija. TAJNE SNEVANE U ISTANBULU (Rüyalar Anlatilmaz), turske spisateljice Nermin Jildrim (Nermin Yildirim). Knjigu je izdala izdavačka kuća Evro Giunti.

O knjizi: „Strah te je da pričaš o stvarnosti, o čemu maštaš, šta sanjaš.

Misliš, siguran si sve dok je ono što prećutkuješ skriveno, zaključano i nevidljivo. Međutim, jedino će priča i suze uspeti da te oslobode bola koji godinama nosiš u sebi. Drugačije se ta zloslutna tuga od koje ti drhti srce ne može ublažiti.

Pusti nek jedna po jedna tajna poteče iz ogledala u kome se krišom ogledaš. Nek poteče otrov, nek se krv pročisti, nek vreme nađe svoj put. U ovom trenutku, putuj samo u stvarnosti. I ne misli da nemaš snage da koračaš ovom sablasnom stazom. Ne zaboravi, umoran si zato što ćutiš.”

Krenuvši u potragu za nestalim mužem, Pilar dolazi u Istanbul, u potpuno nepoznat grad, među nepoznate ljude. Međutim, posredstvom dnevnika snova koji je Ejup ostavio za sobom dospeva u priču u kojoj se prepliću stvarnost i košmar.

Najzad je došlo vreme da sve tajne izađu na videlo.

Na sajtu srbijadanas.com piše: Roman Turkinje, koja već dugo godina živi u Španiji, Nermin Jildirin nije turska sapunica, a nije ni neka od brojnih kopija romana nobelovca Orhana Pamuka jer ona zadire u jednu od bolnih tačaka sa kojima se sreću mnogi mešoviti brakovi u evropskim zemljama gde se lokalne devojke udaju za naočite gastarbajtere iz drugih kulturnih sredina.

U ovom slučaju to je prica o Španjolki udatoj za Turčina i njihov brak se smatra za uspešan sve dok jednog dana Ejup ne nestane bez traga. Potraga, u kojoj joj pomaže muževljev dnevnik vodi Pilar do njegove porodice koja ne želi snaju strankinju i pravi joj smetnje na svakom koraku, jer su uvereni da je Ejupu bolje među "svojima" nego u dalekom svetu druge kulture koja mu je strana.

Knjiga priča o večitoj problematici istoka i zapada, o sukobu kultura i nerazumevanju među ljudima. Oni nisu naučeni da slušaju jedni druge. Uglavnom se oslanjaju na tekovine prošlosti, pa makar one bile pogrešne. Ne pružaju šansu drugačijem, jer se plaše nepoznatog, plaše se promene. Kao da će tom promenom poremetiti poredak stvari. A život je zanimljiv baš zbog promena. Ljudi se učaure i ne dozvoljavaju da ih sreća dotakne, već žive neke živote koje je tamo neko za njih smislio i ubedio ih u njih. Kad ti kažu "to je najbolje za tebe" ili kada se belaj već dogodi "mislio sam da to najbolje za tebe". Šta ko ima da misli umesto nas, valjda nam je mozak dat da ga koristimo i sami uviđamo razlike i dobre i loše strane. Zato slušajte jedni druge, budite tolerantni i imajte razumevanje za ono što je drugačije. Upravo te različitosti i čine lepotu življenja. Ali mi joj ne dozvoljavamo da se iskaže. Držimo je u tamnici naše duše i puštamo da trune jer se bojimo. A samim tim strahom ograničavamo i ljude koje volimo. Mi u stvari njih ne volimo, mi samo sebično čuvamo istinu koliko smo ograničeni. Zato uživajte u životu i "free your mind" za elementarne stvari u životu, i slušajte šta onaj drugi priča. Uvek.

Veliki pozdrav i uživajte u ovom predivnom danu.

Ana