KRATKE PRIČE / Početak i kraj u Sremskoj ulici u Beogradu...

    Čaroban letnji dan i ostvarenje njenih snova. Upisala je dizajnersku školu na Dedinju u najlepšem delu Beograda. Ono o čemu je maštala napokon je počelo da živi, da se razvija i dobija željeni oblik. Spremala se četiri godine sa takvom lakoćom, i napokon je ugledala svetlu učionicu i njeno buduće stanište naredne četiri godine. Mnoštvo divnih tinejdžera i talentovanih profesora... a među njima i on ...zvao se Peđa.

    Zajedno su išli u srednju školu. Imao je bebi blond plavu kosu, plave oči i najlepše usne na svetu... kako se ljubio i šta je sve znao da uradi tim usnama, znala je samo ona... bili su tako lep par, ali vreme im nije bilo naklonjeno... a ona, ona ga je obožavala.

    Upoznali su se krajem 80tih u umetničkoj školi. Ona je upisala prvi razred, on je već bio u drugom. Odmah su primetili jedno drugo, na prvi pogled planula je ljubav, on onako plav, a ona kose boje mahagonija, zlaćano zelenih očiju... tada nije znala da će joj taj plavooki dečak značiti sve na svetu... a značio je. Zbog njega joj je tuklo srce... tada je prvi put osetila leptiriće u stomaku i nikada više posle toga... uvek ga se seti sa nekom setom.

    Završila se škola... on je upisao akademiju primenjenih umetnosti, ona istoriju umetnosti... počeli su živeti u Sremskoj ulici iznad SATa, a to je bila najpopularnija sendvičara u Beogradu krajem 80tih i sa početka 90tih godina. Divna stara zgrada, u izlogu je neki juvelir reklamirao nakit koji verovatno prodaje... unutrašnjost zgrade, memljiva, sa prastarim liftom, znate onaj sa rešetaka, pa dok se lift kreće ka vrhu vidiš stepenice koje idu u krug... kao i njihovi životi.

    U tom stanu na vrhu zgrade u Sremskoj, ostale su najlepše i najvažnije uspomene u njenom životu... bilo je smeha, suza, ljubavi i rastanak. I nikada se nije oporavila od svega, nikada više nije naišla na čoveka poput njega. Čak i danas 30 godina posle misli na njega, i na neki način ga voli. Taj stan je bila malena, ali lepa garsonjera, njihovo sklonište od sveta, sa spavaćom sobom, malo, ali lepo kupatilo sa prostranom kadom u kojoj su provodili dosta vremena kupajući se u peni njegovog omiljenog parfema, kuhinja, trpezarija i dnevna soba u jednom... u toj kuhinji spremali su najlepša jela ljubavi... slušali su Dženis Džoplin i Džimija Hendriksa... i naravno velika terasa gde su se tokom lepih i sunčanih dana sunčali. Naučio ju je zanimanju kojim je nastavila da se bavi i danas u životu... grafički dizajner i dizajner video grafike.

    Rastali su se u proleće 94te u tom istom stanu u kojem su se isprepletali njihovi životi, sreća, ljubav... jedno popodne joj je rekao da ju je prevario, nije bitno sa kime i kada... tada joj je slomio srce. Da li je ta izgovorena rečenica bila istina ili mu je bilo lakše da tako ode, nikada nije saznala...

    Sreli su se godinu i po dana posle, ona je imala sina, on nije imao nikoga. Sreli su se kod konja na Trgu republike, i srce je počelo ponovo da kuca kao pre. Posle nekoliko dana došao je da vidi njenog sina... bio je to vrlo težak i vidno emotivan susret u kući njenih roditelja. Nastavili su da se viđaju kao prijatelji, ona ga je i dalje volela, ali to nije bilo više to, nešto je nedostajalo... A da li je on nju i dalje voleo, i dan danas se pita... mada više nije bitno, mnogo je vode proteklo od tada. U jesen 96te u Srećnoj galeriji kod Slavka Timotijevića u SKCu napravila je izložbu foto kolaža. Bio je petak 13ti septembar, došao je na njenu izložbu, došla je i televizija Beograd da snimi reportažu o njoj, ali ona je želela samo njega, bila je tako tužna bez obzira na sve... jutro posle je odleteo za London i nikada ga više nije videla... nikada se nije vratio... ljubav je polako bledela, ali i sada ga se seti sa nekom setom i tugom...

 

    Tada, tog 13tog septembra je bio poslednji put da je nekoga volela, onako iskreno i predano. Nijedan posle nije imao te oči boje neba posle oluje, miris njegove kože i parfema Givenchy. Kada je ostala bez njega... pa mogla bih reći... bilo je strašno, interesantno koliko boli srce, i duša i telo... prvi put nije mogla da diše, da misli, da živi... on je bio sve... početak i kraj. Prošle su decenije i ona ga se uvek seti u maju kada mu je rođendan...

    Noći su provodili u klubu likovne Akademije u Rajićevoj... poznata pod nazivom Rupa. Da li znate kako je Beograd u to vreme bio lep i bezopasan, Knez Mihajlova u sred noći, Kalemegdan kod Pobednika... pogled na Ušće gde se ljube Dunav i Sava kog srećne bove...

    I dalje najbolji recept za divan ten je ljubav i sreća, nikakve kreme i serumi vam ne mogu pomoći kada nema životne radosti...

    Ana Manojlović Petrović